Sedamdesetih godina prošloga veka u parku Čair je napravljena hala sportova u kojoj su se održavale velike manifestacije, pa i veliki rok-koncerti.Po završetku koncerata mladi nisu odlazili kućama nego do kasno u noć su bili okupljeni oko Čairske česme da se ohlade i prepričaju utiske i doživljaje...I preko celog dana su se mladi okupljali oko česme u Čairu,lenštarili,svirali gitare,susretali se sa mladim devojkama koje su rasklopile knjige kao da tobože nešto uče.Nastavnici likovnog Stole Stojković i Toma zvani Čaplja su iz obližnje škole za vreme časa izvodili učenike da u prirodi uživaju i naravno oslikaju prelepu česmu ili lokomotivu koja se je nalazila pored pionirskog doma na poligonu.

Pionirski dom se bavio edukacijom male dečice koja su učila da recituju,glume,slikaju,pevaju ili treniraju neki sport.

Obližnji poligon je služio deci za obuku i takmičenja u biciklizmu i poznavanje saobraćajnih propisa,a odlikuje ga to što je bio savršen,imao je na raskrsnicama semafore koji su non-stop radili,saobraćajne znake,komplikovane rasrsnice,mostić pa čak i lokomotivu manjih dimenzija koja je preneta iz zatvorenog Jelašničkog rudnika.

Park Čair je prostran i svi luna-parkovi,razni cirkusi su bili stacionirani baš u Čairu.Za sve je Čair imao mesta samo ne za automobile,bagere,bul-dožere...

Čair je bio stanište divljih golubova,veverica,slavuja i imao je prirodnu baru omeđenu ševarom gde su živele razne ribice,daždednjaci,žabe...

E,sad!!!??? Kako ova lupetala uvek zaseru nešto,tako i ovi,posekoše silno drveće u Čairu,česmu preseliše u centar grada,lokomotivu isto odnesoše u centar grada,napraviše bazene za kupanje,asvaltiraše ogromne prostore za parking automobila i autobusa sve goli beton,nema više ni slavuja,ni veverice ,ni bare,ni vozića,ni česme...samo još treba nadenuti drugo ime Čairu,jer samo to znaju da prekrštavaju ulice, škole...